Kao govornici nekog jezika, najčešće smo uvereni da svaka reč ima svoje jasno određeno značenje, koje služi za upućivanje na neki konkretan objekat, pojavu, zbivanje, ili uopšteno, neki pojam.
U skladu sa tim, obično se iznenadimo kada shvatimo da neka reč može da uputi na nekoliko pojmova. Ponekad nas to zabavi.
Na primer kada nam neko ispriča vic u kom komični obrt nastaje upravo usled promene značenja reči (kada neko parkira automobil zelene boje na parking mesto rezervisano za „zelena vozila“). Ponekad nas to i uznemiri (kada shvatimo da smo potrošili mleko za telo, pa zamolimo prijatelja da nam kupi mleko, a on nam donese pasterizovano mleko).
Ovi doživljaji, u skladu sa iznenađenjem koje iskusimo, obično nas dodatno uveravaju da je u pitanju neobična jezička pojava. Međutim, istina je sasvim drugačija.
Neobična pojava ili korisni mehanizam?
Naime, istraživanja pokazuju da je višeznačnost reči veoma uobičajena pojava u jeziku, jer većina reči (preko 80% od svih reči koje postoje) ima nekoliko značenja. U malom broju, višeznačnost nastaje kao posledica slučaja, najčešće tako što usvojimo stranu reč koja sasvim slučajno zvuči kao reč našeg jezika (pop kao sveštenik i pop kao vrsta muzike), a takve reči zovemo homonimi.
U većini slučajeva, različita značenja reči su međusobno povezana (štapić koji nosi čarobnjak i štapić koji kupimo u pekari), a ova pojava naziva se polisemija.
Upravo proučavanja polisemije otkrivaju nam nešto važno o ljudskom pamćenju i načinu na koji se čovek služi jezikom. Psihološka istraživanja pokazuju da je naš um izuzetno osetljiv na razlike između reči koje smo upravo opisali.
Tako, na primer, polisemija pomaže da neku reč prepoznamo kao reč svog jezika (kada se ona pojavi na ekranu i mi treba da pritisnemo taster ukoliko poznajemo značenje te reči, ili kada pokušavamo da razaznamo šta nam neko govori u bučnom okruženju), dok nam homonimija taj zadatak otežava.
Na sličan način, zadatak čitanja rečenice nam je teži ukoliko se značenje reči iznenada promeni (kada nekom pričamo o mleku za telo, a onda odjednom tu reč upotrebimo da označimo napitak).
Zašto samo ne izmislimo nove reči?
Dakle, višeznačnost reči nam nekad pomaže, a nekad razumevanje jezika čini težim. Logična nedoumica koja sledi tiče se razloga zbog kog u jeziku ipak postoji tako mnogo višeznačnih reči.
Odgovor se krije u ekonomičnosti jezika i ekonomičnosti ljudskog pamćenja i mišljenja. Ukoliko bi svaka reč imala precizno definisano značenje, morali bismo da poznajemo mnogo veći broj reči, što bi znatno opteretilo kapacitete ljudskog pamćenja.
Rešenje koje je priroda pronašla omogućilo je da se sa manjim brojem reči postigne sposobnost neograničene mohućnosti opisivanja svih pojava i situacija sa kojima se srećemo.
Svaka reč ima okvirno značenje koje se može prilagoditi potrebama date situacije, a način na koji je prilagođavamo otkriva samu suštinu ljudskog mišljenja – sposobnost uočavanja sličnosti, pravljenja analogija, asocijacija i uopšte, generalnu kreativnost koja čini osnovu ljudskog uma.